Mitovi i nejasnoće u psihologiji

Mitovi i nejasnoće u psihologiji

Autor: Deni Bešlagić

Vaga Podznak VagaNe zna Google sve, iako je često dobar prijatelj i olakšava nam muke koje su ranije generacije prolazile da bi došle do informacija. Prednost je što za 0,29 sekundi možemo da dobijemo 50 hiljada web stranica sa odgovorima na bilo koje pitanje koje smo postavili google-u. Velika mana je što sadržaj tih 50 hiljada stranica ne garantuje da ćemo dobiti ispravan i kvalitetan odgovor na naše pitanje. Treba znati u mnoštvu informacija izdvojiti bitno od nebitnog, važno od nevažnog i laičko od naučnog.

Nije cilj ovog teksta razglabanje o google-u i njegovim supermoćima i stranputicama, nego o mitovima i nekim nejasnim stvarima u psihologiji i graničnim disciplinama. Svakako da veliku ulogu  tome imaju i kreatori sadržaja web stranica koje pronalazimo koristeči google.

Eto, to je jedan od laganih načina da nešto pogrešno zaključimo, pa i da to isto dalje prenosimo jer nećemo pročitati hiljade stranice nego samo par njih, kako običnih tako i onih naučnih.

Jedan od najzanimljivijih mitova u psihologiji, koji je uzburkao javnost i bio omiljenja tema uz kafu sa prijateljima je onaj o neiskorištenosti našeg mozga.

Koristimo samo deset posto mozga – jako smijela i zanimljiva izjava, a opet tako proširena i danas prisutna u raspravama, pisanjima i debatama ljudi koji se ne bave ni mozgom ni procentima.  Diskutabilno je koliko je štete ovaj mit donio, ali je sigurno da je mnogim „pop“ psiholozima i guruima donio mnogo novca.

„Nikola Tesla je koristio samo 30 posto mozga, a vidite šta je sve postigao“, „Otključajte svoje potencijale i koristite puni moždani kapacitet“. Tako su naslovljene neke knjige i predavanja. Ovaj mit možemo lako razbiti samo ako se zapitamo šta se dešava sa ljudima koji u toku neke nesreće ostanu bez 90 posto mozga ili neka bude 20 posto. Šta mislite, prežive li? Možda nije ni potrebno spominjati modernu tehnogiju (MRI, fMRI, EEG, PET) kojom možemo jasno uvidjeti da ja cijeli naš mozak aktivan i da radi u 100 postotnom kapacitetu.

Ako ništa, ima poneka zabavna serija i nekoliko filmova koji su zasnovani na ovom mitu, pa eto i nešto produktivno.

Homosekusalnost  je rezulat okolinski/socijalnih faktora ili bioloških – ova tematika je malo komplikovanija i ne radi se o mitu nego o naučnim saznanjima koja se pogrešno interpretiraju ili se jednostavno donose zaključci na osnovu malo informacija. Svake godine, ovim pitanjem se bave mnogi naučnici što rezultira mnogim člancima. Toliko je toga, da je vrlo lako pasti u zamku i donijeti eksplicitan zaključak. Biološke teorije se oslanjaju na genetske uzročnike, anatomske razlike moždanih strukutra između hetero i homo populacije, endokrinološke, te neke prenatalne – hormonalno uslovljene. Psihološke teorije -  uticaj odrastanja, kultura, roditeljski stilovi, traumatska iskustva, dominanta majka... Općenito, ljudska seksualnost je jako kompleksno područje za istraživanje, ali to ne spriječava mnoge da formiraju mišljenje na osnovu malo podataka i da budu sigurni u njega. Jedno je sigurno, a to je inkonkluzivnost dosadašnjih nalaza. Zašto je uopšte potrebno poznavati uzrok nečega za što smo sigurni da nije stvar izbora?

Mentalne bolesti su uzrokovane hemijskim disbalansom – tako na primjer ispada da smo depresivni smo zato što imamo manjak serotonina, norepinefrina... Zapravo, mi uopšte ne znamo omjer ili balans nijednog od ovih neurotransmitera, tako da ne možemo znati ni kad je u pitanju disbalans. Ovo ne znači da nam npr. selektivni inhibitori ponovne pohrane serotonina, norepinefrina ili triciklični i drugi antidepresivi neće pomoći u liječenju depresije. Baš suprotno, mnoge su ljude spasili od teških muka koja ova bolest nosi, što opet ne znači da su uspostavili neurohemijski balans.

Psihoterapija i „olakšavanje duše“ – još jedno uvriježeno mišljenje je da je psihoterapija u stvari „izbacivanje“ svojih negativnih osjećanja u udobnom naslonjaču dok nas psihoterapeut sluša, posavjetuje i tješi na neki specijalan način. Nije tako!

Psihoterapija je komplikovan proces i nije jednosmjerna ulica. Kao što nema tablete sreće, nema ni magičnih riječi koje će psihoterapeut izgovoriti i riješiti vas problema. U psihoterapijskom procesu je jako bitna volja i uključenost klijenta. Upoznao sam mnogo ljudi koji su nakon par seansi kod psihoterapeuta odustali, žaleći se da je teško. Isto sam tako slušao kolege kojima je bilo teško da postignu produktivnost tokom seanse jer se klijent vodio baš ovom idejom „ dođem, izjadam se, olakšam dušu i odoh“. Iako je sve to sastavni dio psihoterapije, ipak je dinamika drugačija. Psihoterapija zahtjeva napor koji je potreban da steknemo uvid u neke naše probleme, a u nekim modalitetima (npr. KBT ) dobivamo i zadaću koju treba do odradimo prije nego dođemo na sljedeću seansu. Psihoterapeut rijetko daje direktne savjete – on u stvari navodi klijenta da sam dođe do zaključka koristeći mnoštvo manipulativnih metoda, za koje je potrebno dosta edukacije i znanja.

Mocartov efekat – kao i mit o (ne)upotrebi mozga, i ovaj je veoma raširen i poznat, ali još uvijek aktuelan. Roditelji žele da pruže svom djetetu sve moguće načine da što prije počne da razvija svoj intelekt, ali da li je to moguće uraditi dok se dijete nalazi u majčinoj utrobi, ili ima tek nekoliko mjeseci. Čuli smo svi da slušanje  Mocartovih sonata za dva klavira može da utiče na povečanje IQ skora, a da je to naročito uspješno ako se primjenjuje kod trudnica (djeca slušaju sonatu dok su još u majčinoj utrobi). 

Godine 1993. grupa istraživača provela je istraživanje koje je kao rezultat imalo zaključak da se upravo tom metodom poboljšava IQ.  Naime, Rauscher i saradnici su proveli test na studentima, a rezulati su pokazali da su studenti koji su slušali ovu sonatu 10 minuta postigli bolje rezultate na testovima spacijalnih sposobnosti od kontrolne grupe studenta koji su slušali opuštajuće zvukove, te od druge gupe koji nisu slušali nikakvu muziku/zvukove. Iako ovo istraživanje nije dovelo do zaključaka o dugoročnom učinku na poboljšanje spacijalnih sposobnosti,  a ni na cijelokupnu inteligenciju, muzičar Don Campbell je kreirao CD „Mocartov efekat“ i uspio da proda preko dva miliona primjeraka. Mnogi proizvođači igračaka su također profitirali od ovoga, proizvodeči plišane životinje i mnoge druge igračke koje su reprodukovale ovu sonatu.

Ovo je i danas aktuelno, pa ukoliko na ebay stranici ukucate The Mozart Effect, dobićete stotine CD-ova, na kojima su slike novorođenčadi ili mlađe djece, sa jasnom porukom da su namjenjeni poboljšanju njihovog intelekta i razvoju sposobnosti.

Ovdje su ukratko razmotrene samo neke zablude, mitovi, nejasnoće i načini zloupotrebe psihologije i naučnih saznanja, a mnogo ih je više.

  • Hipnotizer vas ne može natjerati da se ponašate kao majmun ili se oglašavate kao golub!
  • Više razlika ima među pojedincima i/ili grupama nego među spolovima!
  • Internet testovi inteligencije nisu testovi inteligencije nego uzaludna zabava. Pravi se nalaze samo kod psihologa!
  • Ljudi sa dijagnozom mentalnog oboljenja nisu po automatizmu agresivni ni opasni a velika je vjerovatnoća da su vam neki od njih dobre komšije ili radne kolege ili se ponašaju kao i vi!
  • Nemaju sva autistična djeca visoko razvijene sposobnosti (savanti)

Sledeće

Pesma 9 – Rabindranat Tagore

Thu Feb 9 , 2017
Mitovi i nejasnoće u psihologijiAutor: Deni BešlagićNe zna Google sve, iako je često dobar prijatelj i olakšava nam muke koje su ranije generacije prolazile da bi došle do informacija. Prednost je što za 0,29 sekundi možemo da dobijemo 50 hiljada web stranica sa odgovorima na bilo koje pitanje koje smo […]

Preporučujemo...