Ružan kao lopov

Ružan kao lopov

Autor: Iva Radović

DownloadIma u srpskom jeziku jedan lep izraz - "Ružan kao lopov".

Nije to nelogičnost; razume se da lopov može biti i fizički veoma privlačan čovek; ovde je ružnoća etička kategorija. Moralna, karakterna ružnoća - poput one koja se vidi na slici Dorijana Greja, ipak na neki način nalazi svog izraza i na telu i licu, pa je osmeh pritvoran, hod krut i nema topline, sjaja u očima.

Da o ovome razmišljam podstakla me je izjava koju sam nedavno opet čula - "Čuvaj se čoveka koji poružni kad se nasmeje." Tu se i misli na izveštačen, neiskren osmeh od kojeg lice izgleda kao da je u grču. Bleštavi osmesi sa crvenih tepiha, samozaljubljeno keženje političara, grimase botoksiranih silikonskih lepotica u osnovi nas ispunjavaju nelagodom jer šalju ambivalentnu poruku. Šteta je što na ovu ambivalenciju postajemo rezistentni, pa tako nailazim na komentar:

- Ja se čuvam ružnih ljudi uopšte.

Za njim sleduje hrpa tapšača - "bravo", "tako je", "u pravu si, ne treba biti licemer"...

Tu su i popularnopsihološka objašnjenja - ružni ljudi su nezadovoljni zbog svog izgleda, frustrirani (razume se, i seksualno), nesrećni, mrze ceo svet i zbog toga postaju zajedljivi i zli.

A-ha. Baš zgodno.

Čim ga vidiš, znaš koliko ima sati. Izmeriš mu proporcije i konkludiraš verovatnoću zlobe.

Ako nije baš od boga nakaza, onda valjda "ne radi na sebi" i nema dovoljno novca da priušti sebi pravu negu i brigu o hramu kojem se klanja. To jest, telu.

Mada sam ovakve tlapnje čula i ranije, one su ipak najviše po meri savremenog doba brzih, prevashodno vizuelnih utisaka, mnoštva socijalnih kontakta koji ne zadiru dalje od površine, fingiranih naklonosti, plastičnih tela i plastičnih osećanja. Pa ako vam je milije da odgledate film nego da pročitate knjigu, da pogledate video umesto da poslušate predavanje ili pročitate uputstvo za upotrebu nekog predmeta, ako se svi utisci svedu na vizuelne, bez mnogo obrade, onda je sasvim u tom duhu procenjivanje karakternih osobina na osnovu fizičke lepote. Što bismo se zamarali da nekoga upoznamo?

Opsednutost kultom lepote je pravilo. Čeznem da vidim mladog čoveka čije telo nije masa nakockanih mišića, devojku čije obrve nisu štampane pod štanc mašinom, nepresovanu kosu, lice bez pokrivke naslaga i naslaga tečnog pudera, šejdera, prajmera, hajlajtera, bronzera, rumenila; volela bih da mogu da vidim pravu boju i strukturu kože, pege, neravnine, pravi oblik usana i obrva, mimiku koja nije maskirana premazima.

Čeznem da vidim lice koje mogu da zapamtim.

A pamte se odstupanja, a ne savršenosti.

Hrlimo ka novom svetu u kome će ljudi biti obeleženi ružnoćom kao nekakvom devijacijom, fizičkom  i moralnom. Ono što se ne bude dalo pobaciti ili skloniti od sveta, popravljaće se do iznemoglosti; ko to ne bude u stanju da prati, biće škartiran.

Vratimo se sada ideji da su ružni ljudi nezadovoljni i otuda mrzovoljni, mračni i neprijatni.  Ružnoća/lepota je pre u oku subjekta nego li posmatrača. Čovek prosečnog izgleda, a prenaduvanog ega i samopouzdanja, može verovati da je lepotan; ljudi koji imaju iskrivljenu percepciju sebe verovaće da su nakaze čak i ako to nije istina.

Pa i ako se u grubom jednodušju čitava ljudska populacija složi da je neko ružan, to uopšte ne mora značiti njegov poraz. Je li Nik Vujičić, u strogom smislu, ružan i zao čovek? Je li to Lizi Velaskez, proglašena za "najružniju ženu na svetu"?  Oboma su telesne (Lizi i facijalne, Niku i hendikep) nesavršenosti bile putokaz za otkrivanje sopstvene snage, sposobnosti i altruizma. Iskoristiti sopstveno bolno iskustvo da se isti problem olakša drugima, da im se podari toplina i saosećanje (pa makar se na tome i zarađivalo) - svakako nije zlih, frustriranih mizantropa.

Lepi ljudi, uljuljkani sopstvenim ozračjem pred kojim se pada na kolena, žudnjom koja ljude pretvara u roblje - mogu postati bolesno samozaljubljeni, bezobzirni, bahati, neosetljivi, često i surovi, a gotovo sigurno nesvesni sopstvenog demonstriranja nadmoći nad drugima.

Mada bi verovatno bilo jednostavno klasirati ljude na osnovu izleda, to je pogrešno, uskogrudo, socijalno autistično i na koncu - monstruozno. Ne smemo da zaboravimo šta se dogodilo poslednji put kada su se u ljudima neke karakteristike gledale kao preference, a tamna koža, crne oči i kovrdžava kosa, na primer, smatrane odlikama nečistote, ružnoće i mentalne uskraćenosti.

Sasvim je nevažno stoji li neka jeziva rasna teorija u pozadini te percepcije, ili si, prosto, neotesano, neuko govedo. Ružan si kao rasista.

 

 

Sledeće

Zašto kažeš ljubAV a misliš na grejs?

Wed Jan 11 , 2017
Ružan kao lopovAutor: Iva RadovićIma u srpskom jeziku jedan lep izraz - "Ružan kao lopov".Nije to nelogičnost; razume se da lopov može biti i fizički veoma privlačan čovek; ovde je ružnoća etička kategorija. Moralna, karakterna ružnoća - poput one koja se vidi na slici Dorijana Greja, ipak na neki način […]

Preporučujemo...