Znam te, tico

Znam te, tico

Autor: Iva Radović

1200x630bfKralj sevdalinke!
Halid Bešlić, pazi boga ti. To je onaj što peva "Prvi poljubac", pršti romantika i nostalgija k’o prvi sneg. Peva i onu pesmu kojom Ivica bez Marice  zabavlja strane diplomate.
Da ne grešim dušu - možda  zbilja čovek dobro i umešno peva sevdalinke, i možda su ove, ustalom relativno pristojne pesme, kruna njegove karijere.

Ali dugo trajanje čeljadeta, i pamćenje, ako je iole pouzdano - umeju da budu gadne zubate kučke. Tako Halida pamtim po pesmi "Neću, neću dijamante", sa urlikom plačnog drvoseče u refrenu. Pamtim ga kao partibrejkera neoromantične žurke iz osamdesetih godina, i jednog od rodonačelnika novokompanovanog novog talasa, koji je, u naše doba, hipertrofirao u cunami.

I uopšte, sva današnja klasika nekada je bila trešina sa Ibarske magistrale, iz zagušljivih ćumeza i motela. Sve te "vedete naše estrade", "kraljice folka", respektabilne dame u dugim haljinama, heroine koje pune pristojne dvorane, majke nacije, slavuji i cveće našeg melosa, nekada su pevali pod šatrama, u trećerazrednim sindikalnim restoranima, nosili konfekcijske uniforme, il ošljokičane trofrtaljke, korsete sa cirkonima, 'ladnu trajnu koju je vešto mećala sestra od tetke, učenica frizerske škole. Nije bilo ni traga pompi i snobovštini; bili su to obični ljudi. Danas, oni nas uče tome kako uspeti u životu, kako postati i ostati prelepa, šta sve žena koja drži do sebe mora da zna, koji komad garderobe je must have i kako ne smemo sebi dozvoliti da se otromboljimo i smekšamo ili nedajbože, ponesemo nešto jeftino. Iz godine u godinu, za razliku od puka koji im kliče, postaju sve mlađe, jedrije i lepše. U njihovim telima sve je više proteza, dopuna i dodataka, filera, sve više liče na androide i - jedna na drugu. A prokletstvo pamćenja opominje da su nekada bile od krvi i mesa, da su imale izrasline i udubljenja, malje i male grudi, tanke usne, tek vidljive obrve (bilo moderno čupati onomad) i pljosnate guzove. U njihovim izjavama sve je više visokoparnih izraza, moralisanja, osude, kritika i propovedi; a iz malog mozga kljuca sećanje na tobožnje koncerte za jednog čoveka, na afere sa šišanjem, vezama i vezicama, ucveljeno udovištvo, brakove sa kontroverznim biznismenima, uvijanje strukova na rakijadama i svinjijadama, slike pijanih usana na netom iz brushaltera ponuđenim grudima, na šuškanja o političarima-mecenama koji, zauzvrat, dobijaju određene usluge, na otimanje muževa, tovare "belog" u toaletima opskurnih lokala.

Sa bilborda me prepadaju retuširane fotografije: ljudi bez bora, bez mimike, bez izraza, bez mrlja; njihove biografije su fotošopirane koliko i njihova lica. Avaj: u koru velikog mozga utisnute su slike kosatog kvazirevolucionara u crnom, kojem je ostao samo prefiks kvazi- i mrk izraz lica - od celokupnog Če radničkoavangardnog imidža. Do njega je i nekadašnja radikalska poslušna dizačica dvoprstića na čijoj su se glavi sklupčale zlaćane šamrolne. Tu je i današnji uglađeni diplomata, onaj, koji, doduše, ume da se opusti i zapeva hit gorepomenutog Bešlića; a bio je zelenooki rumenko, vođin copy-paste, klinac u prvom sazivu Skupštine. Pa nekadašnji novotalasni muzičar, lekar, gradski blazirani šmeker, marketinški mag, savetnik predsednika, sada ordinarna pudlica vlasti. Žena sa prćastim nosem i ušećerenim osmehom, taman toliko fina i bezlična da može nositi i kamu, kokardu i burku, i žezlo Predsednice Skupštine, i značku opozicionarstva: maneken preletanja. Njegovo Imperatorsko Veličanstvo, nekada blokovski ljigavac, "Zvezdin" navijač, potrčko sa zarđalom kašikom u džepu, žgoljavi klimoglavac, žvalavi poslužitelj, konobarče za velike zverke.

Znam te, tico, kad si vrabac bila.

Trajanje nije blagoslov, ponekad. Ljudi i stvari menjaju se do neprepoznatljivosti, a mi ih se uporno sećamo - onakvih, kakvi su bili. Nepokorni pred lažom, šminkom i maskom,  opiremo se zaboravu. U promeni (koja je poželjna, ako je napredak) - ne treba se poneti tako da zaboravimo odakle smo potekli, ma i da je to bilo loše. Utoliko više, ako je bilo dobro.

Dok se kuvamo u ovom pregrejanom ekspres loncu, važno je da nas ne ubede da je takvo stanje prijatno, prirodno, i da život baš ovako treba da izgleda. Oni računaju na to da imamo pamćenje lakše retardiranog morskog krastavca. Mi, generacije od pre poslednjeg rata, polako treba da preuzimamo ulogu plemenskih staraca, da budimo usnule sapatnike, i da se sećamo... da je Generalštab nekada bio ceo, da "Savanova", a ni "Delta siti" nisu postojali, da je Narodni muzej radio i da se u njega porodično išlo. Da su postojali četvorosemestralni predmeti koji su se spremali mesecima. Da je postojala lektira. Da se slušao rok i pop, da se leti išlo na more, da smo, štaviše, imali more, autoindustriju koja je proizvodila automobile kojima smo se vozili na more, i da su te automobile gotovo svi mogli da kupe. Da su se jagode mogle naći samo u rano leto, da preko zime nije bilo sladoleda. Da si mogao da ubereš krušku (danas egzotičnu voćku koja košta blizu trista dinara za kilo) s drveta, iz svakog prigradskog dvorišta. Da likovi poput Gastoza ili Krunićke nisu postojali; da niko ne bi umeo da objasni šta je to reality zvezda. Da je postojalo čojstvo, stid, pravda, poštenje. Da smo se mogli lečiti, da je svako mogao da se školuje, da je društvena pokretljivost bila daleko veća i po horizontali i po vertikali, da smo imali druge planove sem bekstva iz zemlje, brzog i lakog bogaćenja bez znanja, truda i mozga, možda nekom pljačkom, možda nekim kontroverznim biznisom, možda udajom za nekog ko će nas okititi dijamantima.

Neću, neću dijamante. Ja hoću život, bolji život.

Ili barem - nadu da je on moguć za moju decu.

 

Sledeće

Rusofil u Rusiji (Deo treći)

Mon Dec 19 , 2016
Znam te, ticoAutor: Iva RadovićKralj sevdalinke! Halid Bešlić, pazi boga ti. To je onaj što peva "Prvi poljubac", pršti romantika i nostalgija k’o prvi sneg. Peva i onu pesmu kojom Ivica bez Marice  zabavlja strane diplomate. Da ne grešim dušu - možda  zbilja čovek dobro i umešno peva sevdalinke, i […]

Preporučujemo...