Nadgrobni spomenik na vodi

Nadgrobni spomenik na vodi

Autor: Iva Radović

Beograd Na Vodi 1Nisko sunce teško se probija kroz pramenje sivkastih oblaka, prašine i smoga, ljeska se po tromoj Savi.
"Španac" na liniji broj 7 leluja preko Starog savskog mosta.

Gledajući kroz ram zakrivljenog prozora, vidim sliku našeg života.
Beograd na vodi.

Prešao je visinu mosta, taj simbol bahatosti, omnipotencije vlasti i naše nemoći da joj se odupremo.

Pokušavam da okrenem glavu svaki put kada prolazim tuda, jer osetim doslovno fizičku mučninu od samog pogleda na betonsko čudovište i kandže armature zarivene u tle.

Kroz ogroman kolektor voda bljuje nazad u Savu. Uzalud su ljudi iz struke upozoravali da je nezamislivo skupo crpsti vodu i graditi na tom plavnom terenu - niko nije slušao.

Samozaljubljeni diktator diže sebi spomenik za života, u sadejstvu sa belosvetskim tajkunima. I Beogradu kakvog znamo i volimo, ovoj jadnoj zemlji, diže nadgrobni spomenik u saradnji sa pacovima -prethodnicima i grobarom savremenikom.

Plavi me jalovi bes koji brzo atrofira u tupu, mlitavu, obesmišljujuću žalost.

Oni su najezda začešljanih protuva u skupim odelima, primitivni, alavi beskičmenjaci, mešine bez stida, pioni psihopate i egomanijaka. Oni su simbol divnog novog sveta - tvrdo verujem da nigde nije mnogo bolje; manje što na sanjanom Zapadu postoji neka tradicija poštovanja legaliteta koja štiti, koliko toliko, od ličnih fantazmagorija vlastodržaca, možda.

Niče polako simbol poraza koliko građanske, toliko i seljačke, balkanske, tradicionalne Srbije. Godzila na vodi proždire palimpsest  raznih tipova arhitekture, uljudnost, poštovanje prošlosti, negovanje zadužbinarstva; guta gostoprimstvo, čojstvo, jednostavnu monumentalnost i funkcionalnost  ovdašnjih tipova kuća.

Bačena niotkuda, ta bezlična kula kao da govori - ovaj grad nije vaš, on pripada bogatom, prepotentnom kremu koji je svuda isti i svuda neguje istu estetiku - megalomaniju, pompezan i prazan sjaj, robovanje tehnologiji, artificijelnost, odbojni, hladni, stakleni minimalizam. Tu će da buknu Zare, H&M-ovi, Benettoni, smoothie i sushi barovi, skupi restorani, shopping mallovi - sterilni, beskrvni pločnici ispresecaće staru srpsku Savamalu, krivudave ulice i duh alasa, železničara, radnika na šljunkarama, prostog sveta, lagume, stepeništa, kafanice.

Obnoć se sve da srušiti - bez zaštite, uz mlaku pobunu koju odmah kompromituju i obesmisle. I to srce razvoja modernog Beograda postaće bezlično, istovetno kao bilo koji downtown bilo kog grada u bilo kojoj državi.

I eno, na toj antivavilonskoj kuli koja nas uniformiše, vrve radilice u fluorescentnim prslucima i šlemovima, rukuju pneumatskim bogomoljkama, nasipaju, voze bagere, zidaju. Neimare su zamenili robovi sa oznakama staleža, dobro uklopljene delte, rekao bi Haksli, korisni članovi društva.

Na parkingu nedaleko od gradilišta sijaju se kvalitetni automobili: pitam se - kome pripadaju? Možda SNS menadžerluku koji nadzire radove.

Samo na nekoliko desetina metara, u ruševinama pokraj autobuske stanice, smestile su se izbeglice iz Sirije, Avganistana, Afrike. Ljudi nikome potrebni, apatridi u potrazi sa domom, izbeglice, ratna siročad, žene u maramama, sirotinja koja nema za hostele; hodaju u čemu su se zatekli, bosonogi, zaogrnuti ćebadima, prljavi, odrpani, smrznuti, izmučeni. Na razvalinama Savamale pale vatre i okupljaju se oko njih da se zgreju. Ognjišta kojih više nema i lomače za njihove identite, njihove zemlje i gradove.To su ljudi koje niko neće - vide ih kao muslimansku pošast, kozojepce, nindže u burkama, teroriste, zatucan primitivni šljam, deca su šljam, to su sve bombaši samoubice koji će se sutra raznositi po Parizima i Nicama; ili pizde, ljudi koji beže od rata, traže lebac a ne brane svoju zemlju, a žene, te žene su robinje... ali šta nas briga što su robinje, nisu naše, njihove su, nisu bele Evropljanke pa da nas se tiče njihova patnja.

I eto krokija naše, ljudske budućnosti kroz tramvajsko okno: dok nova aristokratija i vlast bude stolovala u kulama koje grade poslušni, jarkim bojama obeleženi robovi, ljudski škart - bez budućnosti, bez zaštite, hrane, vode i krova nad glavom živeće na otpacima i od otpadaka starog sveta. Neophodno je svrstati se i udomiti se, neophodno je biti koristan član društva koji gura bez roptanja i razmišljanja; inače će se naći već neki način da se utera rad, red i demokratija u naše neposlušne glave.
Zato ta kula mora biti najviša, najistaknutija kota; viša od Avale, Pobednika, Crkve svetog Marka, Miljakovca, kapija Beograda, Banovog brda, Vidikovca,  Đilasovog đoke, viša, veća svih simbola Beograda, svih simbola istorije, slobode, vere, kulture, trajanja, smisla.

Mora nas u svakom trenu podsećati na to koliko smo mali, slabi, nevidljivi, nečujni, nebitni.

One thought on “Nadgrobni spomenik na vodi

  1. PLJAČKA PLJAČKE – ANATOMIJA SA FORENZIKOM
    Jedna trećina od ukupne pvršine zemljišta na kojem je predviđen projekat ”Beograd na vodi” je na dan 31.12.1944. bilo u privatnom vlasništvu; 2. ista površina zemljišta je od 01.01.1945. oduzeta od privatnih vlasnika i prevedena u državnu svojinu; 3. nijednom od ranijih privatnih vlasnika zemljište nije vraćeno prema Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju u naturalnom obliku niti je isplaćeno obeštećenje u vrednosti koja ne može biti od tržišne, kako to propisuje Ustav Republike Srbije; 4) za poslednjih 71 godinu Republika Srbija i opština Savski venac koriste to zemljište i ubiraju prihode po raznim osnovama; 5) od 2015. Posebnim zakonom (Lex specalis) državni činovnici, na vodno u interesu te iste države, to isto zemljište izuzimaju iz državne svojine Republike Srbije i bez naknade ga ustupaju preduzeću sa dvotrećinskim udelom inostranog kapitala pod kontrolom inostranog lica, a da će tom prilikom posredan efekat za Republiku Srbiju i opštinu Savski venac biti stostruko puta manji od mogućeg ličnog efekta za vršioce najviših funkcija vlasti u okviru koruptivnog prostora kojeg su sami stvorili

Comments are closed.

Sledeće

Rusofil u Rusiji (Deo drugi)

Mon Dec 12 , 2016
Nadgrobni spomenik na vodiAutor: Iva RadovićNisko sunce teško se probija kroz pramenje sivkastih oblaka, prašine i smoga, ljeska se po tromoj Savi. "Španac" na liniji broj 7 leluja preko Starog savskog mosta.Gledajući kroz ram zakrivljenog prozora, vidim sliku našeg života. Beograd na vodi.Prešao je visinu mosta, taj simbol bahatosti, omnipotencije […]

Preporučujemo...