Depresija

Depresija

Autor: Iva Radović

D7ebf8277db6aaaa976ca9bee29f2000Novembarsko veče je mlako, vetrovito, bolešljivo. Povremeno prsne neubedljiva kiša.

Vuče se od Slavije prema Zelenom vencu. Nekada gibak korak, pun nade, sada je drven i nesinhronizovan. Subotnje veče ispljunulo je šetače na ulicu. Cmaču se, drže podruku, sede u još otvorenim baštama, srču svoje smoothije  i macchiate. Grad već blešti prednovogodišnjim kičem, koji  tako bolno asocira na samoću, na nepripadanje; kao što svetlo asocira na mrak.

- Istraživanja su pokazala da se najviše samoubistava događa oko novogodišnjih praznika... - citira u sebi, i misli:

- Oni će, dabome, napisati da je to stoga što čovek oseti da je usamljen dok se svi vesele, vode ljubav i besramno loču i pevaju opskurne pesme, ali nije to u pitanju. Novogodišnji kompleks  najintenzivniji je deo godišnjih običaja, jer mi tako merimo vreme (nemoj zaboraviti da ispitaš dete istoriju, marenje vremena, hronologiju!), i onda, logično, naše misli kao osice lete oko slatke ideje o obnovi, rađanju nade, života... A onda te samo najednom posred čela pukne saznanje da obnove nema, da si svoje doživela, da je život ispao puko i besmisleno trajanje, sabiranje jednolikih dana, kompromisa i srednjih sreća, jebala vas srednja sreća. Nisam htela srednju sreću, htela sam da gorim, da urlam, da sijam, da značim, da budem, da živim.

Steže jeftinu crnu tašnu kojoj je pukao rajsferšlus. Nosi u njoj nedeljnu platu koja je potrošena pre no što je i stigla kući. Nervira je to insistiranje dobronamernih ljudi na tome da brine o sebi, a ona se morala odreći svega sem hrane što je, razume se, zakomplikovalo očekivani problem sredovečne žene sa težinom. Mrzi sebe zbog toga što se uopšte time bavi, to joj liči na dodvoravanje potcenjivačkom, površnom  svetu, a opet, opet, izbegava pogled u ogledalo, i opet je svaki dan novo obećanje, i opet misli da može da osvoji lepotu, ali ne može da vrati mladost, i lepota nikada neće biti dovoljna, njena lepota, njena najbolje verzija sebe, i dalje je niko, ništa, obična bezoblična masa tkiva (ne zaboravi tkiva, organe i ćelijsku strukturu! Podseti ga da se javi).

Na Terazijama sat odbrojava vreme unazad i ona, smejući se gorko sebi u bradu, misli - kome li ga odbrojava? Za kim zvono zvoni? Pa se seća mame, koja je umela da kaže da je uvodnik te knjige bolji od knjige same. A mame nema više; nema se u čijim nedrima katarzično plakati. Ona je sada mama, ona je sada preuzela svlak jače od sveta, a nije mu dorasla.

U "Amanu" kupuje slaninčinu i slatkiš za klinca kojem je zaboravila traženi "Barni". Puštaju odvratni folk od kojeg joj pripada muka, fizički; obraća pažnju na tekst, opet neka kvaziemancipovana sponzoruša sa svilenim trepavicama, tetoviranim obrvama i plastikom u telu. Devojče za kasom izvodi spori trbušni ples. Skreće pažnju na sekundarne polne karakteristike.

Ponovo počinje kiša. Zgurati se među ljude pod staničnom pečurkom? Njihovo uzuirpiranje intimne zone izaziva joj ozbiljnu nelagodu, na korak je od istrčavanja u bučnu Brankovu ulicu. Prolaze autobusi, "sedamdesetsedmica" podseća na jedan kratak, kraći od života vinske mušice, period ustreptalosti, period kada su reči imale smisao, kada je nekog dragog posećivala na Zvezdari.

Ali to je prošlo, prošlo. Idemo kući, deci.

Naslonjena na šipku, visoka, mlada devojka dugih nogu u skupim kožnim čizmama sve vreme se ziba, ljuljajući čitavu konstrukciju nadstrešnice, prestani - misli, prestaniderištejednorazmaženo, kuda ti koj’ moj žuriš... misli, besna na sebe što se mršti na lepotu, na mladost, na tu pragmatičnu umivenu decu koja znaju kom bogu treba da se mole.

Momak u autobusu ima dva metra i debele, naduvene obraze, pompeznu facu nekoga ko je tako jebeno zadovoljan sobom. Bez pardona joj nabija lakat među oči.

Na jednom od sedišta, žena sede, krute kose ovlaš prikačene šnalom sa Mini Maus. Sapatnica, prepoznaje već pogled ljudi potonulih u beznađu, ljudi koje depresija polako glođe, oblizujući se, ljudi koji žive po inerciji, u međuvremenu, između dva posla, između robije i nesvesti, između sklapanja i razlepljivanja kapaka. Svako jutro treba skupiti razvejane godine, sastaviti se i besvesno koračati na ista mesta, poput slepog konja koji zna put.

Ničeg novog nema pod nebom, nema prvog puta, nema Prometeja, nema otkrivanja. Lako je živeti u beznađu - samo treba dostići blaženo stanje sedacije, polusna.

Odležati svoju kaznu, F 32 bez suicidalnih tendencija.

 

 

Sledeće

Rusofil u Rusiji (Deo prvi)

Mon Dec 5 , 2016
DepresijaAutor: Iva RadovićNovembarsko veče je mlako, vetrovito, bolešljivo. Povremeno prsne neubedljiva kiša.Vuče se od Slavije prema Zelenom vencu. Nekada gibak korak, pun nade, sada je drven i nesinhronizovan. Subotnje veče ispljunulo je šetače na ulicu. Cmaču se, drže podruku, sede u još otvorenim baštama, srču svoje smoothije  i macchiate. Grad […]

Preporučujemo...