Siroti mali nasilnici

Siroti mali nasilnici

Autor: Iva Radović

Nasilje U Porodici VU "Politici" od 19. 11. 2016. objavljen je članak Miše Đurkovića "Nasilnički zakon" koji se bavi temom nasilja u porodici i pravnog okvira za njegovo sprečavanje. [1]

Zapravo, autor dovodi u pitanje i sam pojam porodičnog nasilja - smatrajući da ga ne bi ni trebalo izdvajati iz opštijeg pojma nasilja, i da su se za zaštitu žrtava nasilja u porodici sasvim dobro starali i dosadašnji Krivični i Porodični zakon.

On veruje da sam institut porodičnog nasilja, uvođenje sigurnih kuća i ostalih segmenata zaštite, uključujući tu i novi zakon, omogućava državi da se sve bahatije meša u porodične odnose. Bavim se ovim tekstom jer izražava tipične bojazni zastupnika tradicionalnih vrednosti, s tim što su te bojazni bolje i stručnije elaborirane.

Alarmantni novinski članci o užasnim slučajevima fizičkog, seksualnog, ekonomskog zlostavljanja žena i dece, poražavajuće statistike o tome da svaka treća žena trpi neki vid nasilja, za autora su tlapnje i sugestivne, tendenciozne somnabulije "navodnih stručnjaka".

Niko pametan, naravno, neće se usuditi da otvoreno podrži nasilje ili sugeriše žrtvama da se malo "pritrpe" zarad mira u kući i zaštite porodičnih vrednosti, pa ipak se počesto argumentacija svodi na to. U savremenim modusima zaštite žrtava nasilja, promovisanja rodne ravnopravnosti, dečjih prava, ljudskih prava, vide se maligne zapadanjačke novotarije sračunate na to da rastoče porodicu, dekonstruišu tradicionalni moral i utvrđene rodne i porodične uloge.

I zbog toga, razumljivo, u predlogu novog zakona autor ne vidi ništa dobro, već traži prostore za njegovu zloupotrebu. Već sada, po prijavi nasilja nad decom, deca se (u teoriji) odvode iz kuće na sigurno mesto a naknadno se utvrđuje činjenično stanje. Autor navodi primer devojčice koja se zabavljala sa narkomanom, dobila šamar od oca i istog prijavila Centru za socijalni rad. Dobro. Ako dođete u situaciju da vas sopstveno dete prijavljuje, onda očigledno tu već dugo postoje ogromni problemi u komunikaciji koje šamar ne može, a i ne sme da rešava. U tom slučaju institucije se moraju uključiti - psihološke, pedagoške i službe za socijalni rad, ako je to potrebno. Međutim, šta se dešava u slučaju ozbiljnog nasilja nad detetom - premlaćivanja, seksualnog, ekonomskog zlostavljanja, oduzimanja slobode kretanja, izgladnjivanja? Nije li prioritet u tom slučaju izvesti dete iz porodice u kojoj se nad njim sprovodi tortura, pa onda utvrđivati redosled događaja, odgovornosti i sprovesti krivični postupak?

Đurković takođe dovodi u pitanje pojmove seksualnog nasilja, proganjanja i ekonomskog nasilja, smatrajući da tu ima mnogo prostora za zloupotrebe. Sasvim moguće. Uvek postoje pokušaji zloubotrebe; ali mi se valjda bavimo prvenstveno zaštitom žrtava, a ne nasilnika?
Ekonomsko nasilje on doslovno naziva budalaštinom i pita se, kako to država može propisati kako će jedna porodica podeliti svoje prihode? Ne pita se, pri tom, imaju li oni koji ne prihoduju, koji su izdržavana lica (deca - po prirodi stvari, kao i žene koje su se odlučile na tradicijom favorizovanu ulogu majke i domaćice) - ikakvu mogućnost da utiču na sopstvenu egzistenciju? Imaju li oni pravo da traže da se hrane i odevaju; i ako im onaj ko prihode ima to ne dozvoljava, šta će država učiniti da ih zaštiti? Ko će im dati hleb, i kada? Da li će ući u sudski proces koji češće zastari no što donese zadovoljenje žrtvi - a u ovom slučaju ulog je život?

Problematičan je, autor veli, i član koji propisuje da se nasilnik ima udaljiti iz stana, privremeno (s tim što se period udaljavanja može produžiti). Kako to da se nekome može, protivno višim pravnim aktima, uskratiti pravo raspolaganja sopstvenom imovinom? Tako - rekla bih - što je fizičko, seksualno nasilje, ugrožavanje života   takođe protivno najvišim, i pravnim aktima i moralnim principima. Nasilnik mora da zna - i u tome ima neke simboličke pravde - da, ako članove porodice shvata kao svoje vlasništvo - zakon mu može oduzeti i ono što uistinu jeste njegovo stvarno, materijalno vlasništvo.

Postoji, dakle, bojazan da bi manipulativne, zle žene i deca sistematski zloupotrebljavali podršku države da bi se obračunavali sa nezaštićenim, nevinim glavama porodice, izdržavaocima i zaštitnicima. Iz same ove bojazni zaudara mizoginija. Čega se to plašite? Mislite li da je toliki procenat ogavnih, prevrtljivih kučki među suprugama, koje jedva čekaju zakonskih osam dana od objave u "Službenom glasniku" pa da vas neosnovano prijave a onda baškare u vašim krvavo stečenim stanovima?

Ili to zlostavljane žene, tlačene, prebijane, šišane do glave, žigosane usijanim gvožđem, silovane svim zamislivim i nezamislivim načinima i kroz sve telesne otvore, izgladnjivane, zalivane urinom, vezivane, mazane stolicom, mučene, žive paljene, tučene nogama, pesnicama, bejzbol palicama, metalnim šipkama, sečene, ranjavane vatrenim oružjem - dobijaju šansu da zaštite goli život pre nego što bude izgubljen?

Pravnik nisam, ali koliko mi je poznato, mera udaljavanja nasilnika, a ne žrtve, iz kuće, postojala je i ranije u zakonu, samo što se retko ko odvažio da je primeni. Kao i do sada, nažalost, arbitraža leži u rukama policije i Centra za socijalni rad, a u partijskoj, do kostiju korumpiranoj državi naravno da postoji mogućnost teških zoupotreba; to međutim, ne znači da predlog zakona ili ideja koja stoji iza njega ne valja.

To znači, i u ovome se slažu svi, da je siromaštvo, erozija morala, odsustvo bazične ljudske solidarnosti i humanih poriva u svemu što činimo - rak koji proždire naše društvo. Ali, taj rak nećemo izlečiti zaglavljeni u teorijama zavere, u kojima nas zli Zapad sistematski uništava, pa i kroz Zakon o porodičnom nasilju.

Bojim se da smo idealizovali tradicionalnu porodicu i etablirane rodne uloge. Ona je, nesumnjivo, imala i dobre strane, ali - a sada govorim kao etnolog - počivala je na ideji da su žena i deca vlasništvo muškarčeve porodice, patrilinearnog bratstva ili roda; da ne treba da imaju svoju volju, niti imovinu (osim tzv. osobine ili prćije za ženu) - do punoletstva, i to samo za muške članove porodice i često samo po pravu primogeniture; gubici "u deci" koji nama danas deluju monstruozno nekada su bili pravilo, ženska deca su se redovno slabije hranila i negovala - pa koje pretekne - pretekne; prirodi se, generalno, prepuštalo pravo da presudi o opstanku bolesne ili zaostale dece, a neka su se i svesno "škartirala". Žena je imala da trpi, ćuti, radi i rađa, poštujući sve muškarčeve zapovesti, bivajući vreća za udaranje i kada je "kriva" i kada nije kriva. Je li to tradicionalna porodica za čije se održanje zalažemo?

[1] http://www.politika.rs/scc/clanak/368008/Pogledi/Nasilnicki-zakon

One thought on “Siroti mali nasilnici

  1. Članak naučnog saradnika ne odgovara minimalnim standardima za jedan stručan tekst. Niti navodi argumente, niti protivargumente, niti obrazlaže, niti zastupa, niti ima izvora informacija, niti ima korektno navedenih i proverljivih činjenica i izvora informacija. Nebitno što Politika nije naučni časopis. G. Đurković se kafanskim zvucima uključuje u javnu debatu o veoma osetljivom pitanju, umesto argumentima, Ovakve “naučne saradnike” treba odbaciti.

Comments are closed.

Sledeće

Bakšiš

Mon Nov 21 , 2016
Siroti mali nasilniciAutor: Iva RadovićU "Politici" od 19. 11. 2016. objavljen je članak Miše Đurkovića "Nasilnički zakon" koji se bavi temom nasilja u porodici i pravnog okvira za njegovo sprečavanje. [1]Zapravo, autor dovodi u pitanje i sam pojam porodičnog nasilja - smatrajući da ga ne bi ni trebalo izdvajati iz […]

Preporučujemo...