Da li su današnja deca glupa?

Da li su današnja deca glupa?

Autor: Iva Radović

DownloadDeca bulje u pametne telefone i neopisivo su glupa. Deca slušaju Cecu, Adila i Radu, jutjubere, vlogere, zorane, deca ne čitaju, a ako i čitaju, čitaju ružičasto paperjasti šund štampan na kvalitetnom, nerecikliranom papiru. Deca ne idu napolje i ne umeju da igraju lastiš, šuge i ledenog čike. Deca piju samo flaširanu vodu. Deca maltretiraju drugu decu. Deca mlate autsajdere. Deca su uskogruda, koristoljubiva, bučna i nevaspitana.

Deca nemaju snove. Mogu na prste da nabrojim onu koja bi da postanu učiteljice, piloti, doktorke ili naučnici, botaničari ili veterinarke, automehaničari i đubretari, što je nekad bio san svakog dečaka oko pete godine kada vidi onaj golemi narandžasti  kamion.

Deca ne žele da budu. Deca žele da odspavaju svoj život što lagodnije, sa što manje truda i utroška energije. Žele, kad malo stasaju, splavarski dert, silikone, botoks, definiciju i masu, alkohol i puno seksa. Žele da odu preko, nekada uz jasno definisanu ambiciju i energiju fokusiranu isključivo na to, nekada bez ideje šta bi tamo radili; samo uz maglovitu slutnju da je to, brate, Zapad. Što bi trebalo da bude objašnjenje per se.

Deca nemaju stida, osim onog koji se tiče telesnih nesavršenosti; pa stoga idu u teretane i pod nož, buše i šaraju svoja jedra mlada tela, najbolji zalog koji imaju.

U njima nema pobune, nepristajanja i otpora, nema mašte, ideje i vere, nema solidarnosti, nema prijateljstva.

Pitajte ih šta žele da imaju; na to pitanje će verovatno znati odgovor, gledajući u modne magazine, skorojevićke vile, kroz Instagramove filtere živopisanu stvarnost, kožne enterijere, plava mora i zlaćani pesak.

 

Deca su naše ogledalo; ona zrcale nas, rezignirane i prazne,  društvo koje smo im ponudili i svet za koji smo ih vaspitavali.

Deca su rasla ili prezaštićena, ili ostavljena sama sebi, igrajući se igračkama koje znaju da govore, kreću se, pevaju; nije potrebno ništa zamisliti niti izmaštati, dovoljno je gledati ih, dok ne crknu baterije ili dok ne dojade. Onda će se naći neka nova, još sjajnija, još neverovatnija, koja možda može i da uradi domaći zadatak umesto njih.

Na televiziji, sekvence i reklame menjaju se takvom brzinom i trepere tako da izazivaju epileptični napad. Sakupi ih sve! - naređuje odviše entuzijastični glas promotera.

Nema suptilnosti i sugestivnosti, sve je do krvi ogoljeno, neuvijeno i jasno. Spore bajke, koje ostavljaju vremena za zamišljanje dok predu priču o tripletu braće u tegobnom sticanju zrelosti, zamenili su video zapisi, crtani i igrani filmovi - remek dela kompjuterske animacije. U njima se radnja odvija brže od sposobnosti shvatanja, pa ostaje na površini. Prosipanje mozga i nasilan seks su usporeni - dosadni delovi ubrzani onoliko, koliko će brzo i zaboraviti šta su uopšte gledali. Surovost mita ili bajke ne može se meriti sa predočenom, ovaploćenom surovošću serija u kojima su ubistva, incest, čedomorstvo, glorifikacija zločina i šarmantnih gadova okosnica radnje.

Kada je o njihovom obrazovanju reč, balansiramo između nebrige i neutažive ambicije koja ih tera na milion i jednu vanškolsku aktivnost, koje ih iscrpljuju do krajnosti. Roditelji, uplašeni od dokolice koja je izvor nepočinstva, zaboravljaju  da je ona i izvor mašte i kreacije. Život, svakodnevicu, susrete i događaje treba svariti.

Deci  je život isplaniran i strukturisan prema načelima koristi, i oni već i sami znaju da im to nikad neće trebati, čime smo im, uz poslovično pominjanje broja merino ovaca u Australiji, isprali mozgove odavno. Ako dođu do visokog obrazovanja, biće rukovođeni bolonjskim utilitarnim znanjem, uvereni da zanimanje koje ne donosi prestiž i novac nema smisla, pa shodno tome ni naučna titula, ako se njome može samo obrisati dupe. Oh, i naučni doprinos mora biti merljiv i uporediv, pa se vrednuje citiranost u naučnim časopisima - koja je, po pravilu, za neke specifične oblasti veoma mala. A može se i štimovati, dakako.

Šta će im muzičko, likovno, šta će im da znaju sastav zemljine kore ili građu ćelije, zašto bi morali da čitaju tog neopisivo zastarelog Šekspira ili narodne junačke pesme, ili Čehova, ili Branka Miljkovića, zašto trošiti vreme i energiju u svetu koji nezadrživo ubrzava tempo?

Zašto ih iko pita za mišljenje? Oni znaju da će preživeti kao poslušni šrafovi multinacionalnih kompanija, nevladinih organizacija sa usko specifikovanim projektima; da se mora poštovati forma, dress code, radna disciplina i duh kolektiva u kojem - avaj - oni baš ništa ne znače, gde god da su. Malo njih će se uspeti do visokih pozicija koje onda postaju same sebi, uz veliki novac, razume se, svrha.

Ostali se mogu nadati splavarskim vikendima, serijama koje ne traže mentalni angažman, neobaveznom seksu, površnom sjaju, anesteziranju svesti raznim opojnim sredstvima.

Jer, smisao je odavno izgubljen, ne postoji drugi smisao - postojanje je slučajnost; igra atoma ugljenika, vodonika, kiseonika, azota i mikroelemenata. Oni koji ga još uvek traže, izgledaju masi kao nekakve zabludele, zatucane ovčice koje veruju u neopipljive i neizrecive sile. Život je smena rada i otupelosti u dokolici i baš nikakve tajne u njemu nema.

I jesu li današnja deca glupa? Nisu. Tačno su onakva kakva moraju da budu; savršeno prilagođena svetu koji im ne nudi nadu, suštinu ni smisao.

Možemo se tome predati, možemo i prezirati svoju sopstvenu decu, ili se posipati pepelom; ali i dalje verujem da je korisno stalno praviti diverzije tom vrlom novom svetu. Smetati mu, onako kako umemo.

Tako što ćemo raditi nešto duboko nekorisno i lepo, nešto nematerijalno.

Čitati, slušati Baha ili, recimo, Suede (preporučujem poslednji album, "Night Thoughts"), sakupiti kestenje i žir, pokazati deci kraj u kojem smo odrasli, muzej, park, otrovnu Anđeosku trubu, pomaziti psa, nahraniti uličnu mačku.

Smejati se, plakati, govoriti, pisati, prijateljevati, biti milosrdan, razumeti, učiti, saznavati saznanja radi, čuditi se, stideti se, žrtvovati, pokloniti, izviniti se.

Voleti.

 

Sledeće

Empata

Wed Oct 5 , 2016
Da li su današnja deca glupa?Autor: Iva RadovićDeca bulje u pametne telefone i neopisivo su glupa. Deca slušaju Cecu, Adila i Radu, jutjubere, vlogere, zorane, deca ne čitaju, a ako i čitaju, čitaju ružičasto paperjasti šund štampan na kvalitetnom, nerecikliranom papiru. Deca ne idu napolje i ne umeju da igraju […]

Preporučujemo...