Borba ili bekstvo

Borba ili bekstvo

Autor: Iva Radović

Fist 002Društvene krize, lokalne i globalne, poput ove, eufemistički nazvane migrantskom - jasno otkrivaju probleme identiteta, političke orijentacije, manifestnog ili latentnog sistema vrednosti. Nije mi namera da se bavim problemom migranata - o tome je već mnogo pisano i tek će se pisati apokaliptični scenariji, futurističke antibajke o propasti hrišćanske Evrope, ili će se pak zanemarivati stvarni problem integracije pridošlica za koju, čini se, niko nije voljan.

Ova mi je tematika usmerila pažnju na jedan drugi problem: često se, kada se govori o migrantima, postavlja pitanje - zašto oni beže u Evropu? Zašto mladi, vojno sposobni muškarci ne ostaju da brane svoju zemlju (najčešće se Sirija pominje u ovom kontekstu a otuda je i bio najveći broj izbeglica, bar jedno vreme)? I onda se sa gnušanjem konstatuje kako su ti ljudi "pičke", ili prosto - ekonomski migranti, a ne ratne izbeglice (dakle opet - "pičke"). Ostavimo po strani i činjenicu potpunog ratnog haosa u Siriji koji podgrevaju velike sile naizmenično pomažući bezbrojne paravojne grupacije i lokalne izbore "manjeg zla".

Ostavimo sve to po strani i pogledajmo sada u sopstvenu avliju. Pitajte prosečnog stanovnika Srbije kakvu budućnost želi za sebe ili za svoju decu; dobićete gotovo unisoni odgovor - želimo da pobegnemo odavde. Gotovo bez izuzetka, Srbija se doživljava kao crna rupa iz koje valja emigrirati ako hoćemo da spasemo živu glavu. Ovde nema života dostojnog čoveka, na vlasti su lopovi i tako će uvek biti, debili imaju pravo glasa, debili imaju pravo da budu izabrani, debili imaju pravo da se pojavljuju na televiziji, debili imaju pravo na reprodukciju i tome podobno, i "mi, normalni" predajemo partiju, mašemo belom zastavicom i odlazimo u neku srećniju, za nas podobniju zemlju. Za razliku od migranata sa više melanina koji dolaze iz vanevropskog kruga, ovdašnji wannabe migranti uopšte ne sumnjaju da su dostojni Zapada (u širem smislu, uključiv tu i Amerike i Australiju); a da Srbija nije dostojna njih. "Nezahvalna domovino, ne imaj ni kosti moje!" To je nekakva groteskna inverzija patriotizma koja u osnovi sadrži jednu uščuvanu ljušturu nacionalnog ponosa, ali, kako je on prodat u bescenje, nama, pravim predstavnicima jedne bolje, elitne Srbije ostaje da se samo sa rezignacijom povučemo u bolji, uljuđeniji svet.

Budimo iskreni: naši razlozi su uglavnom ekonomski. Sve ono što navodimo kao dodatni argument zapravo je samo mala antimaterijalistička apologetika našeg eskapizma. Mi hoćemo sređen život (u kojem imamo dovoljno para). Mi hoćemo život dostojan čoveka (letovanje, novu odeću i obuću). Mi hoćemo slobodu da živimo kako želimo (kao što to svugde mogu ljudi koji imaju dovoljno para). Što se nas tiče, nek crkne nezahvalna Srbija, kad u njoj nema para, to jest, kad su neki drugi prisvojili te resurse.

Jesmo li i mi pičke? U našoj zemlji čak više nema ni rata. Zašto je situacija sa jednom alavom, nemoralnom klikom na vlasti koja urušava sve što je generacijama sticano brzinom najezde izgladnelih skakavaca toliko beznadežna? Zašto nas je apatija pojela više nego narečeni skakavci? Zašto je sve ovo teže od neposrednog ratnog dejstva, krvi, ruševina i smrti koje teraju ljude da se potucaju preko pola sveta do bodljikavih žica, policije i psihopata-pagana-lovaca na glave?

Zašto se MI ne borimo za svoju zemlju?

Razumem beznađe, razumem apatiju. Razumem bezizlaz. Razumem ljude koji su otišli. Razumem i one koji preko granice bolje vide koliko smo tačno retardirana Srbija i koliko smo vredni prezira; razumem gorčinu koja blaži povrede.

Ali, ne mogu da razumem uverenja da spasa nema i da načina za borbu nema. Svaki mali doprinos i svaki mali otpor računa se u konačnom zbiru.

Borimo se načinom na koji se odnosimo prema svetu koji nas okružuje. Ili smo zaboravili šta znači poštenje, ljubav, osećaj za pravdu, altruizam, dobrosusedstvao, prijateljstvo?

Jesmo li zaboravili vrednosti koje je trebalo očuvati? Jesmo li zaboravili "Uroša i Mrnjavčeviće", gostoprimstvo, mobu, uzov; dinarsku brvnaru ili panonsku kuću, proju, poparu, "Nadžnjeva se momak i devojka", despota Stefana, kneza Mihaila, beli vez, pustanu struku; vučare i kraljice, narodnu medicinu i demonologiju, jesmo li zaboravili sakralnu arhitekturu, slikarstvo, književnost, nauku, muzeje, gradove, reke, livade, Frušku goru, Zlatibor, kanjon Uvca i ko zna koliko još prirodnih lepota, velikih ljudi i siline narodnog duha koji je opstajao i u najtežim trenucima; mnogo težim od ovih današnjih?

Razumem, velim, apatiju i neizdrž, razumem naše mladosti potrošene u jalovim protestima. Ali svet menjamo i time što decu učimo poštovanju, ljubaznosti i razboritosti, time što ne bacamo pseći izmet sa terase (osim neidentifikovanih komšija iz moje zgrade), time što hleb damo siromahu; time što kalemimo rušteve i ringlove, madžarke i požegače, time što deci čitamo bajke, time što ne pristajemo na nepravdu čak i kad nam ide u korist, time što ne ćutimo. Borimo se time što čuvamo zdravu samokritiku; odgovornošću, hrabrošću i poštenjem; borimo se time što ustupamo mesto starijima u autobusu a ne gunđamo što se voze "u špicu" (možda idu da čuvaju unučad dok su mame i tate na poslu). Borimo se time što ne ružimo jezik i što govorimo artikulisano. Borimo se time što mislimo. Borimo se tako što prijavljujemo nasilje nad ženama, što uzvratimo uvredu makar nas i Premijer lično uvredio, ološ psihopatski; borimo se čašću i pravednošću za sve - i za lezbejke, i za Rome, i za invalide, i za autiste, za autsajdere podjednako kao i za prvi tim. Borimo se tako što čuvamo ono što je vredno a ustajemo protiv onog što je naopako, štetno i preživelo. Borimo se protiv uglednih starleta i gospode kriminalaca; borimo se protiv popova pedofila i nepismenih ministara.

Revolucije su ništavne ako znače samo promenu aktera: "tko bi gori, eto je doli"; moramo promeniti mizanscen, osvetljenje, boju glasa i cenu ulaznice.

Razumem, najlakše je ispomerati po mraku ljude sa susednih sedišta i napustiti predstavu koja nam se ne sviđa. Ali aman, ljudi, pa to je naše pozorište! Mi smo doveli te glumce, šaptače i bukače iz publike; mi smo napisali scenario. Lupeže i mufljuze smo sami dovukli; i što smo za njih glasali, i što smo ih pustili.

Razumem gorčinu i so, ali, pomislite: možemo li se svi iseliti? Zer neće ovde uvek ostajati neko ko nam je drag? Neko ko ne može da ode? Neko mesto koje ne možemo sa sobom poneti?

Hoćemo li im dozvoliti da uzmu sve naše ljude i sva naša mesta?

Borba ili bekstvo?

 

Sledeće

Emotivni manipulanti

Tue Sep 27 , 2016
Borba ili bekstvoAutor: Iva RadovićDruštvene krize, lokalne i globalne, poput ove, eufemistički nazvane migrantskom - jasno otkrivaju probleme identiteta, političke orijentacije, manifestnog ili latentnog sistema vrednosti. Nije mi namera da se bavim problemom migranata - o tome je već mnogo pisano i tek će se pisati apokaliptični scenariji, futurističke antibajke […]

Preporučujemo...