Prikaz slučaja PTSP-a (Dio peti)

Prikaz slučaja PTSP-a (Dio peti)

Autor: Deni Bešlagić

Sleep DeprivationKako se bližimo kraju ovog iskustva, tako dolazimo do težih momenata i same jezgre najstravičnijih događaja koje je proživio S. Imajte na umu da vas ova iskustva mogu potresti, pa vam savjetujem da birate vrijeme kada ćete čitati.

Na početku susreta - ne ide. S. ne može da počne da priča. Zna sve, svega se sjeća, ali nešto mu ne dozvoljava da to verbalizuje, da ponovo pusti tu užarenu lavu da proteče njegovim cijelim bićem jer postoji veliki rizik da se od tih opekotina neće lako osloboditi. Savjetujem mu da počne od najjednostavnijih stvari, od onoga što mu prvo padne na um, samo da lagano krenemo u proces, a ako navale prejake emocije, pripremam sve moguće alate da ih redukujemo. Ipak ne ide. Rizikujem i pitam ga šta je najgora stvar koja mu se desila i nepredvidiv vulkan ružnih sjećanja počinje da se budi.

S: „Nije fizička bol najjezivija stvar. Jeste, u nekim trenucima, jer su mi oči ispadale od fizičkog bola i vrištao sam, plakao. Ali to nisu najstrašniji osjećaji koje sam doživio. Najužasnije je bilo da me primoravaju da gledam dok drugog muče. Nema ništa gore od toga da sve posmatraš a vezan si za stub i ne možeš ništa da uradiš. Sve to moraš da gledaš, jer ako ne gledaš oni urade nešto strašno. Tako se jednom desilo da sam zažmirio dok su malog  M.B.-a silovali flašom... ja sam zažmirio, a oni su mu za kaznu odsjekli uho, samo zato što sam ja zažmirio. Drugi put sam opet zažmirio, nesvjesno i  oni su mu spalili testise. Taj osjećaj nemoći da spriječiš tako nešto je užasan, a moraš da gledaš.''

Ja: „Šta se dešava nakon tog šoka, kako se odvija situacija kad se ta tortura završi i kakvo je tvoje psihičko stanje, šta osjećaš?''

S: ,,Nakon toga te vrate u tu štalu gdje smo bili zarobljeni i odvedu nekoga drugog na mučenje, a ti slušaš krike koji su nezamislivi. I koliko god se trudio da začepiš uši ne uspijeva. Onda pokušavaš da se skoncentrišes na nešto drugo, da misliš o nečemu lijepom, ali ne uspijevaš, nemoguće je da ne čuješ te krike. Još nekoliko puta sam se toliko uplašio da sam htio da se pustim da odem, da me nema.''

Ja: ,,Kako misliš da se pustiš da „odeš“ i da te nema? Nije bilo načina da počiniš suicid jer su tu bili stražari, pa koji je to način da te nema?''

S: ,,Kad počne to da te obuzima, puštaš se, kao dosta mi je, ne mogu više da trpim, samo da bol prestane, a onda nastupi ta, ne znam ni kako da nazovem... klackalica npr, da se pustiš, da umreš od muke  i ono kao shvatiš da umireš, pa nastupi još gori strah - šta sad? Ali ipak nisam želio da umrem... teško je ovo objasniti. Želja da preživim i tuga što nikada neću vidjeti svoje ako se pustim je bila jača.“

 Ja: ,,Pa, kako je onda u tvojoj glavi izgledala ta potreba za bijegom, koju si naravno mogao samo da napraviš u glavi, jer nisi mogao da pobjegneš, pa je bijeg u „psihičku smrt“ bila jedina opcija?''

S: ,,Muče me i počinjem da padam u neko besvijesno stanje. Gubim svijest, nestajem, iščezavam, shvataš. A dok tako padam i puštam se, pojavi se taj strah i on me ponovo  vrati u život pa se onda taj krug pakla nastavi, ponovo se gubim i nestajem, pa dolazim sebi.“

Nakon ovako teških momenata i ponovo probuđenih trauma, razmišljam da je bolje da priču okrenem i da ga pitam o samim počecima, o tome kako su ga doveli u zarobljeništvo, nadajući se da će taj dio priče biti lakši i da će u nekoj mjeri skrenuti fokus sa prethodog dijela pa mu tako olakšati izlazak iz ovog, blago rečeno, neugodnog stanja prisjećanja. Međutim, prevario sam se jer nijedan dio se ne može označiti kao lakši. Svaki momenat je bio samo još jedan pakao ali u drugačijim oblicima.

Ja: „Hajde da se vratimo na početak, na onaj dio kad su te zarobili. Koliko se sjećaš toga i kako se sve izdešavalo?“

S: ,,Pa, mene su odmah pri zarobljavanju udarili kundakom u glavu, pa mi je veći dio te vožnje i svega toga u magli. Ali recimo posle prvog batinanja, bio je tu R.N. - to je ovaj pripadnik njihovog „naroda“, koji je takođe bio tu sa nama, jer se zamjerio glavnom zlotvoru nekada davno. Taj R.N. me je hrabrio od početka. Bio je stariji čovjek, blizu 50 godina. Odmah mi je skrenuo pažnju, jer mi je zapovjedno zabranio da diram ranu iza uha, da je ne zagadim. Ostali su bili usrani, ovi koji su bili zarobljeni sa mnom. Plakali su. Ma i ja sam bio usran, al' sam osluškivao R.N.-a, šta ima da kaže. Pričali smo samo nas dvojica o svemu. U početku sam pričao i sa ostalima. A onda se ispostavilo da je jedan od zarobljenika, sve cinkao i ispričao im o svima nama stvari koje zna. Došli su i počeli su da me provociraju, jer sam ja jedini bio iz grada koji je za njih predstavljao srž njihove mržnje, a ja oličenje te mržnje. Tad su me razvalili, zbog mog porijekla. Išibali su me. Leđa su mi bila u puna pukotina i masnica. Onda me je R.N. njegovao koliko je mogao. Nije imao baš s čim, al' mi je čistio brazgotine i tako smo se baš zbližili. Posle smo pričali o svemu, on i ja. Bio sam bijesan na ovog što me je predao na tanjiru, pa sam se ogradio od ostalih neko vrijeme.“

Gubim pažnju na momenat i razmišljam o tome kako život često pravi paradokse. S. je pretrpio mnogo torture zato što je neko iz „njegovog naroda“ rekao dželatima sve što su htjeli da čuju, a s druge strane, osoba koja mu je najviše pomogla (R.N.)  je bila upravo iz „naroda“ koji su S.-u učinili život gori od najgore noćne more koju ste ikada imali.

Obzirom da i u najgorim momentima naša psiha nađe načina da se bori, pa aktivira sve moguće odbrambene mehanizme, a neki od njih se mogu okarakterisati kao pozitivni trenuci - odlučujem se da rizikujem i pitam ga da li je bilo baš takvih momenata, kad strah i muku zamjeni neka iznenadna pozitivna emocija i ponašanje koje je prati.

S: ,,Sjećam se da smo se šalili tu i tamo ali jednom smo se toliko smijali, poludjeli vjerovatno. To je bilo kad su nas sve obrijali.''

Ja: ,,Nekako se čini da je u ekstremnim situacijama, granica između emocija dosta nepredvidiva i čudna, zar ne?''

S: „Da, baš to. Neko je rekao da izgledamo k'o goli kurac i onda smo se svi zacenili od smijeha. Znaš ono kad počneš da se smiješ, pa ne možeš da dođeš do daha.''

Ja: ,,Znam, to je je onaj smijeh kad muka pređe granicu. Ne smiješ se što ti je smiješno toliko, nego što je to jedan od načina da se odbraniš od stvarnosti. ''

S: ,,Eh, to je taj smijeh.“

Ja: ,,R.N. ti je dosta pomagao u teškim trenucima. Liječio rane, ohrabrivao, davao nadu. Gdje je on sada?“

S: ,,Nema ga. Ubili su ga... pucali su mu u glavu na moje oči.“

Naglo zastaje i oči mu se pune suzama. Povlačim se i ja, jer shvaćam da smo završili za ovaj put. Puštam ga da izbaci jad koji nagomilao ovim podsjećanjem. I poslije više od 20 godina sjećanja su toliko živa. Još uvjek su duboko urezana u S.-ov mozak i srce. Dok jeca on doživljava katarzu, a to je ono što sam priželjkivao otkako smo započeli čitav proces.

Moramo razgovarati o boli. Moramo shvatiti da prećutkivanjem samo još dublje urezujemo ranu koja će nas ometati da živimo kako želimo. Svakim suočavanjem s traumom - dio tereta se otpisuje. Koliko god bio nesnosan bol dok prizivamo traumu iz sjećanja, kasnije nastupa rasterećenje koje se ni suhim zlatom ne može platiti. Kanimo li u budućnosti dostići stanje da traume ne izazivaju strah no samo budu neugodno sjećanje? Budimo hrabri, stanimo na crtu demonima u svojim glavama - razotkrivanjem i ogoljavanjem sebe, polako ali sigurno šaljemo demone prošlosti u zaborav.

 

Nastaviće se...

One thought on “Prikaz slučaja PTSP-a (Dio peti)

  1. Ovo je prestrasno.Ljudi se ne menjaju.Isto je bilo i u srednjem veku.Naivno sam mislio da se ovako nesto nije desavalo u nasoj zemlji,a sad shvatam koliko sam naivan.I ko zna koliko je ovakvih prica na sve 3 strane.

Comments are closed.

Sledeće

Čopor

Sun Aug 7 , 2016
Prikaz slučaja PTSP-a (Dio peti)Autor: Deni BešlagićKako se bližimo kraju ovog iskustva, tako dolazimo do težih momenata i same jezgre najstravičnijih događaja koje je proživio S. Imajte na umu da vas ova iskustva mogu potresti, pa vam savjetujem da birate vrijeme kada ćete čitati.Na početku susreta - ne ide. S. […]

Preporučujemo...