Prikaz slučaja PTSP-a (Dio treći)

Prikaz slučaja PTSP-a (Dio treći)

Autor: Deni Bešlagić

13249434 10209291410664890 2138138839 NUspjeli smo prethodni put probiti barijeru i  S. se, sa ranije popijenih par rakijica, opustio i pri ovom susretu  odlučno i hrabro zakoračio u najranija sjećanja. Ja sam prikrivao strah, jer i opiranje i naglost u ovom procesu, mogu donijeti sa sobom neželjene i neprevidive okidače i  posljedice. Puštam ga da se potpuno otvori uvijek imajući asa u rukavu, ako mi zatreba da ga mogu zaustaviti.

,,Bezveze mi je što te zavlačim zato što nemam snage da mislim i pričam o tome. Mislim ja o tome svakako ali mi je nekako poteško i kažem, jer krivim sebe što nisam nekako pametnije reagovao ili što nisam ranije reagovao. Ili što sam samo bježao od kuće da ih ne gledam. Roditelje jel'. Znam da je to sve glupo, jer šta sam ja mogao onako mali i preplašen, al' opet kad evociram uspomene odmah se javi taj osjećaj krivnje koji ne mogu da odbacim. Kao sasvim mali mislio sam da sam ja kriv za sve, jer je otac često nabacivao na koga sam ovako crn kad su on i majka smeđe kose. I mislim da, kad mu je bilo dosadno da bi vadio tu priču o prevari i sve bi počelo ponovo, isto.

Rekao sam ti da sam kasno progovorio sa skoro 4 godine. I to jedva. Neko vrijeme je tata bio koliko toliko ok, a onda je jednom mamu tako udario da je lupila glavom o radijator i nije se micala, a ja onako mali mislio sam da je umrla. Tad sam počeo da mucam. I do toga sam došao na psihoterapijama na kojima sam davno bio, spominjao sam ti to. Izvini, bilo mi je teško da se vratim u to vrijeme, ali evo sad jesam. Sestra je dobila šećer, jer je doživjela fras od iste te scene“.

Ja: „Ma nisi griješio, ne brini, to je samo teško iznjedriti i suočiti se po ko zna koji put s tim. Razumijem ja to vrlo dobro, pa te nisam ni forsirao:“

 Nakon ove kratke i teške priče, zamislim se na trenutak i po ko zna koji put se čudim kako tako neke naizgled prolazne stvari, teške ali prolazne, teškoće i traume, mogu toliko da promjene osobu, a te promjene da se odraze na kasniji život. Čak i onda kada tu istu traumu potisnemo i nikada ne pomislimo da bi ona mogla biti uzrok nečega večeg, neka odrednica našeg života. S. je počeo da muca, a njegova sestra je dobila dijabetes. U jednom danu, u jednom momentu, život im se drastično promjenio. Koliko nas košta svaki mali bezazleni stres koji se desi svaki dan, pa se akumulira u nama i onda postanemo nešto, što nismo očekivali, planirali, a najmanje željeli, pa naš život dobije novu težinu, a uzrok nam je nepoznat.

S. još uvijek pun energije i u stabilnom stanju izjavljuje:

„Da, evo sad sam tu, mogu još, možemo nastaviti slobodno“

Ja: „Dobro, onda mi reci kakav je tvoj odnos sa ocem sada i kakvi su tvoji osjećaji prema njemu“

S: Mrzim ga. Ne viđam ga uopšte. Posljednji put je bilo na ostavinskoj raspravi povodom majčine smrti. Kada je ušao u hodnik, da sam mogao režao bih. A onda me je onako, recimo prijateljski, potapšao po obrazu i momentalno sam se osjetio kao onaj mali preplašeni dječak“.

Ja: ,,A jesi li ikada zvanično prekinuo pričati sa njim, odnosno je li bilo sukoba gdje ste prekinuli kontakte ili je bilo samo zahlađenje odnosa“

S: ,,Pa, bilo je ono kada sam ga prebio. Tad sam tek shvatio da ga se više ne plašim. Ili je želja da osvetim mamu i sestru jača o straha koji sam osjećao od njega. Tada sam mu obećao, bude li nam se ikad više približio da ću ga ubiti i pretpostavljam da mi je povjerovao, jer je otišao i nije se više pojavljivao, dok se ja nisam preselio kod djevojke, buduće supruge. Tad se on vratio majci i sestri, al' su od mene to krili. Viđao bih ga ponekad na ulici, ali sam ga ignorisao“.

Ja: ,,Reci mi o majci, ako još uvijek imaš snage da nastaviš.“

S: ,,Vjeruj mi da mi je teže da se prisjećam majke iz tog perioda, nego rata.“

Ja: ,,To sam i očekivao, čini mi se da si ti krivio sebe i još se kriviš, za neke stvari koje jednostavno nisi mogao uraditi da pomogneš majci.“

S: ,,Znam sve to, svega sam toga svjestan, al' sve je džaba, krivica me opet jede. A čitao sam dosta i o tome da u devedeset posto slučajeva, sinovi postaju isti kao njihovi očevi“

Ja: ,,Možda ti za početak, barem malo smanji krivicu, da je pogrešan podatak da devedeset posto sinova postaju kao očevi. To nije tačno, nemoj za to da se brineš.''

S: ,,Pa, tako su rekle statistike.“

Ja: ,,Nema takvih statistika, to su samo populističke fore.“

S: ,,Ali sam ja onda otišao u drugu krajnost. Boli me svaka nepravda i u stanju sam da sprovodim pravdu ničim izazvan.“

Ja: ,,Možda je to do toga što sebe previše kriviš. Šta misliš o tome? Nisi se ti još oprostio sa majkom, nisi taj unutrašnji konflikt razriješio, i to je samo jedan teret koji  nosiš, a ima ih mnogo.“

S: ,,Da, otišla je prije tri godine, al'  ju je on ubio mnogo prije nego što je stvarno umrla.“

 Ja: ,,I ti to nosiš u sebi, taj teret što je ona, kako ti kažes umrla prije stvarne smrti, a sve radi njega, ti možda teže to podnosiš nego on, a vjerovatno je tako.''

S: ,,Izgleda da je tako. Ima datuma u godini kad ovako padnem. Malo ću sad da budem melanholičan, al' će da prođe.“

Ja: ,,Treba jedan dobar proces, da shvatiš da si ti samo ti, jedna osoba, sa jednim životom, ali svojim, a da su ti ljudi, tvoji roditelji imali jedan život, kakav takav i da im vratiš  teret koji nosiš u sebi, jer ga nisi ni tražio ni zaslužio. To je bio njihov život i ti si bio dio toga - više nisi. Vrijeme je da taj život i teret koji nikako ne možeš niti zaslužuješ da nosiš otpustiš od sebe, da shvatiš da više nisi nemoćni klinac. Više nema tih ljudi u tvom životu, zauvijek će biti značajni ali svoj su život birali sami, možda i sami nemoćni kao i ti sada, pa zato ti budi dovoljno moćan da im vratiš njihov teret, njihov život, a nastaviš svoj lakše i ljepše.''

Roditelje ne biramo, ta činjenica, koja je već i stara iznosana poslovica je nepromjenjiva, ali je isto tako nepromjenjivo i ono što osjećamo prema njima, kao prema nikome drugome na svijetu. Nešto najteže sto možemo doživjeti su mješane emocije, a u slučaju S.-a ima ih mnogo. Voljeti i mrziti u isto vrijeme, jako je teško. Osjećati se kao da bi mogao „režati“ kad ugleda oca nakon mnogo vremena, a onda nakon samo par momenata i jednog beznačajnog tapšanja, osjećati se ponovo kao malo dijete kojem je otac jedna od najbitnijih ličnosti u životu je veoma teško.

Možda, onako naivno treba da shvatimo da niko od nas nije imao savršeno djetinjstvo. Ali i ako to uzmemo u obzir, opet je tu mnogo varijacija i gradacija, jer nekome je falilo novca za još jedne moderne pantalone, a neko je prolazio kroz pakao kao S. Bitna je tu i naša šira okolina, neko ko će nam biti slamka spasa kao što je inspektor Didi bio za S-a, pa naši vlastiti postupci koji su uticali na smjer života i koji još uvijek utiču. Ono što uradimo danas, ostavit će trag i sutra. Kao što i ono što proživimo danas može da ostavi trag do onog sutra koje nikada ne umire, do kraja našeg života, bilo da je to mucanje, dijabetes, PTSP ili nešto čega nismo ni svjesni.

 

Nastaviće se...

 

3 thoughts on “Prikaz slučaja PTSP-a (Dio treći)

  1. Prvo svaka čast ovom čoveku na hrabrosti.Nadovezaću se na prethodne komentare.Sam bolujem od PTSP-a,a imao sam lepo detinjstvo.Što znači da bolest ne bira,napada sve koji ne mogu da svare monstrume.Ima nas jako puno sa simptomima,a država nas ignoriše.Ja lično idem na terapiju privatno, imam sredstava srećom.Ali poznajem mnoge, naprimer moje saborce koji ne dobijaju nikakvu pomoć od države.Kad odeš u državnu ustanovu oni ti prepišu lekove i na tome se pomoć završava.Voleo bi da moji saborci čitaju ovo, možda pronadju snagu da shvate šta im se dešava i da nisu sami.Još jednom hvala S-u na hrabrosti,znam koliko je preteško pričati o tome svemu.Meni to mnogo znači.

  2. Ух баш тешка прича. Сад сам прочитао и остале делове, па ми нешто није баш најјасније. Молио бих аутора да потврди. Да ли то ѕначи да су само особе које су већ претрпеле трауме раније подложне посттрауматском стресу? Овом ратном? Унапред хвала на одговору.

    1. Dragi Marko,
      U tekstukoji se odnosi na opis PTSP-a (link na dnu komentara), možeš pročitati značajne podatke o ovom poremečaju. PTSP-u su podložni svi koji dožive neki stresni događaj ili mu svjedoče. Ne mora da postoji predhodno loše iskustvo ili neke teške životne okolnosti da bi osoba oboljela od bilo koje vrste PTSP-a, pa tako ni ovog tzv. “borbenog tipa”.

      Link do teksta o PTSP-u http://www.direktnarec.rs/2016/02/ptsp/

      Srdačno,
      D.

Comments are closed.

Sledeće

Ogovaranje

Mon May 16 , 2016
Prikaz slučaja PTSP-a (Dio treći)Autor: Deni BešlagićUspjeli smo prethodni put probiti barijeru i  S. se, sa ranije popijenih par rakijica, opustio i pri ovom susretu  odlučno i hrabro zakoračio u najranija sjećanja. Ja sam prikrivao strah, jer i opiranje i naglost u ovom procesu, mogu donijeti sa sobom neželjene i […]