Ljubav, brak, navika, panika

Ljubav, brak, navika, panika

Autor: Aleksandra Saša Kivela

1234508 10202207506658725 1873388537 N“Sve je uništeno sitnim zanovetanjem. Prebacivanje ni zbog čega. Nerviranje i ogorčenost povodom svega i svačega. Dan za danom, godina za godinom beskonačnog mrcvarenja. Umesto uzajamnog pomaganja, samo distanciranje, zvocanje zbog ovog ili onog. Podjebavanje. Večito podjebavanje. Sve se pretvaralo u jeftino nadmetanje. A kad se jednom upustiš, to je postajalo navika. Nikako da se okaneš. Gotovo i ne želiš da se okaneš. A onda se konačno okaneš. Svega.” Č. Bukovski

Dok nas smrt ne rastavi, u dobru i zlu – od malih nogu kao da nas programiraju da u životu želimo samo jednu jedinu ljubav do kraja života. Tako već od devojaštva kreće potraga za tim jednim i jedinim – pravim čovekom našeg života. Koji će samo nas da voli.

Većina mojih drugarica se odmah posle srednje škole udala. Doduše, većina, jer su neplanirano ostajale trudne, nego, to je već neka druga priča. I ja sam želela srećnu ljubav do groba, ali su me mučila razna pitanja. Da li već tada, sa 18, 19 godina, znamo da baš sa tom osobom želimo da provedemo ostatak života? Možemo li u tim godinama zaista da znamo šta tražimo i šta želimo? I kako možemo da budemo sigurne da će ljubav a onda i brak da traje “dok nas smrt ne rastavi”, pa još u sreći i veselju? Da li je za dobru vezu i brak potrebno neko prethodno iskustvo, i kako ga uopšte steći?

Čini mi se da mnoge žene ne razmišljaju o ovim stvarima. Jednostavno žele da se udaju, a posle kako bude. Da li je dovoljno da se zaljubimo, i tako srećne, euforične, neracionalne, uletimo u nešto tako obavezujuće kao što je brak? Ne bih rekla. A opet, može li iko da nam kaže, neki stručnjak, psiholog, koje su to “prave” godine ili pravo vreme, kada smo dovoljno zreli i iskusni, za brak? Dalje, mene muči pitanje – postoji li neki broj ljubavnih veza, koji može bar donekle da nam garantuje takvu vrstu zrelosti i iskustva, koji bi opet garantovao kvalitetan i srećan brak do kraja života? Iako ne verujem u to, pitam se koja bi to brojka bila, a da ne dovedemo sebe u opasnost da budemo proglašene promiskuitetnim ženama? Šalu na stranu, šta je to što nam je potrebno, i šta je to što moramo da znamo o životu i međuljudskim odnosima da bi nam brak opstao i ostao kvalitetan?

Surova realnost kaže da većina brakova propadne ili se okonča razvodom i razilaženjem, ili postane disfunkcionalan odnos pun razočarenja i ogorčenosti. Nisu svi propali brakovi iznikli uz kratkih i neozbiljnih veza. I ne verujem da su ljudi čiji brak propadne redom nezrele i egoistične osobe.

Dakle, za brak ljubav nije dovoljna. Kažu da je brak odnos zasnovan na poštovanju i prijateljstvu. Poverenju. Šta se to onda desi sa ljudima tokom godina? Kako je moguće da ljubav, poštovanje, prijateljstvo, poverenje nestanu? Kako, i pre svega zašto od ljubavi dođemo do navike? A onda i do panike? Na naše odnose neretko utiču razni stresovi, brige zbog plaćanja računa, obaveze oko dece, svakodnevnica koja nas melje. Tokom godina se menjamo, a ljubav i partnerske odnose uzimamo zdravo za gotovo.

Negde sam pročitala “definiciju” braka: srećan brak bi bio zajednica pre svega duhovno zdravih i zrelih ljudi koji gaje i unapređuju ljubav, stvaraju i podižu potomstvo, te zajedno stiču i dele materijalna dobra, a sve to im donosi unutrašnji mir i osećaj slobode. Za zrelu (mnogi kažu “pravu“) ljubav potrebno je mnogo truda i rada, ulaganja, promena, fleksibilnosti, odricanja, tolerancije, jednom rečenicom – mnogo rada na sebi i odnosu. Mnogo je truda potrebno da se zajdenica neguje. Ovo onda znači da u brak najčešće ulazimo duhovno nezdravi i nezreli. Takođe, moglo bi da znači da nismo spremni na odricanja, trud, fleksibilnost – ukratko, da negujemo naš brak?

A onda se jednog jutra probudimo i kažemo – navika. A onda, nekog sledećeg jutra osetimo – panika! A kada dozvolimo da od ljubavi stignemo do panike, obično je brak već umro i spasa mu nema.

Danas je sve češća  pojava da su ljudi jako kratko u brakovima, i da se posle  prve krize razvode. Nema toliko čekanja i trpljenja kao u ranijim vremenima.To je, sa jedne strane, dobro, ako je prisutno npr. agresivno ponašanje, da ne trpi porodica, deca, ali, s druge strane, nije bilo ni pravih pokušaja prilagođavanja, menjanja sebe, rada na razvoju odnosa.

Važno je da znamo da od nas samih najviše zavisi kako ćemo živeti i da je naša, lična odluka, a na kraju i odgovornost, hoćemo li se potruditi i dati sve od sebe da ostvarimo i budemo u srećnoj zajednici.

Jer, budimo iskreni, nije brak za svakoga, i nema u tome ništa loše.

Nije ni roditeljstvo. Ali to će biti neka druga priča.

Sledeće

Najlepša je zemlja moja

Sat Jan 23 , 2016
Ljubav, brak, navika, panikaAutor: Aleksandra Saša Kivela“Sve je uništeno sitnim zanovetanjem. Prebacivanje ni zbog čega. Nerviranje i ogorčenost povodom svega i svačega. Dan za danom, godina za godinom beskonačnog mrcvarenja. Umesto uzajamnog pomaganja, samo distanciranje, zvocanje zbog ovog ili onog. Podjebavanje. Večito podjebavanje. Sve se pretvaralo u jeftino nadmetanje. A kad […]

Preporučujemo...